Pre odlaska u Nemačku imala sam svoju marketing agenciju sa kojom sam radila dobre poslove sa velikim kompanijama u Čačku.

Potom je počelo doba prevaranata, koji nisu plaćali račune, nisu poštovali datu reč i dogovor.

U jednom trenutku imala sam gomilu računa od urađenih poslvoa i firme koje su mi dugovale, navodno imala sam neku cifru, a bila sam bez dinara u džepu.

Posao koji sam najviše volela sam morala  da napustim, a svoju malu agenciju koja mi je bila kao još jedno dete (mi privatnici svoje male poslove na taj način volimo jer smo u njih uložili svoj život i vreme) morala sam da zatvorim.

To je za mene bila jedna od najtežih stvari koja mi se desila u životu.

Odlučila sam da krenem put Nemačke u potrazi za boljom zaradom i svetlijom budućnosti u uređenom sistemu ove zemlje.

Put koji sam prošla zadnjih 8 godina bio je trnovit.

Lavovska borba.

Borba pre svega sa samim sobom.

Prelazak preko svih svojih granica.

Preko granica ljudske izdržljivosti.

Svega je tu bilo.

Radila bih 3 meseca u Nemačkoj, 3 meseca bila u Srbiji.

Trudila sam se da samostalno izdržavam i školujem moje dve devojčice, razvedena sam i kao takva odogovorna za njihovu budućnost.

Kada bih bila u Srbiji radila sam razne druge poslove,  u građevini kao fizikalac, berbu sezonskog voća, u restoranu kao pomoćni kuvar, pranje sudova… sve… ništa mi nije bilo strano niti ispod časti jer su mi pred očima uvek bila dva malena lica i njihov osmeh kao prioritet…

Sve je to nekako išlo do trenutka kada sam se razbolela.

Znala sam  kada krenem kod doktora da će samo pronalaziti šta mi još nije kako treba…

Usledile su ozbiljne operacije, jedna, potom druga, pa su posumnjali da imam leukemiju, sledila su razna istraživanja, analize, pa predlaganje 3. operacije…

Bilo mi je više muka od doktora i od samog spominjanja bolnice…

Rekla sam:

DOSTA!!! NEĆU VIŠE DA DOPUSTIM DA ME SECKAJU!!!

Rešila sam da nešto preduzmem sama, promenila sam način ishrane, okrenula se izgradnji sebe, pre svega svom duhovonom razvoju i jačanju. Bolesti su samo posledica lomova koje smo pretrpeli u životu, lečiti posledicu a zanemariti uzrok vodi u novu bolest.

Kao da mi ovo nije bilo dovoljno,  jurili su me državni uterivači dugova zbog dugova koje su mi napravili prevaranti kojima nisam mogla ništa jer su zaštićeni na visokom nivou.

Zadnja kap u moru bila je saobraćajna nesreća koja mi se dogodila kada sam se zadnji put vraćala iz Nemačke u Austriji. Vozač je vozio brzinom od 150km/h, srećom uspeo je da spusti brzinu na 80km/h pre udara. Pritisak od pojasa pri udaru u grudni koš bio je kao da te je neko pesnicom udario iz sve snage.

Prođu ti slike prošlosti kao na filmskoj traci, vidiš da u trenu može da te nema…

Zapitaš se:

Da li će tvojoj deci značiti sav taj novac koji zaradiš ako nemaju roditelja?

Ne, neće dragi moji…

Ništa im ne može nadomestiti roditeljsku ljubav, nežnost i pažnju.

Čak i zajedničko ćutanje, kada nikom nije do priče.

Čak i sam boravak na istom prostoru.

To je porodica.

To je bogatstvo.

Ono najveće. Neprocenjivo.

Ne postoji novac koji može kupiti sreću.

Ne postoji novac koji može kupiti ljubav.

Ne postoji novac kojim možeš kupiti mir.

Nekada bih se pitala:

Do kada više?

Čime sam zaslužila ovo sve?

Zašto se meni ovo dešava?

Trudila sam se da budem dobra prema ljudima.

Nisam savršena, daleko sam od toga, ali trudila sam se…

Do kada više? Mislila sam:

“Bože, ako zaista postojiš, zašto mi ne pomogneš?”

Razočara se čovek nekada u sve…

Oseća se sam iako okružen morem ljudi…

I shvati da ako nešto ne preduzme ništa se neće promeniti…

Ali da bi se pokrenuo, mora da ostavi sve loše iza njega.

Da stavi jednu veliku tačku i da da sebi šansu da krene iznova.

Rekla sam sebi:

“Zbog svega što si prošla prethodnih godina, ti zaslužuješ šansu za novi početak.”

Želela sam novi početak, ali to nije išlo tako lako.

Prošlost me je kao senka uporno pratila.

Rešila sam da promenim prezime.

Kako bih prošlost ostavila iza sebe i krenula ispočetka.

Totalni RESET.

Tako je nastala Tanja Zmaj.

Prolazeći sve ovo što sam prošla, radeći poslove koji bi mnogima bili ispod časti, za koje su mi često pitali:

“Kako možeš to da radiš? Da radiš kao negovateljica u Nemačkoj,fizikalac na građevini, da budeš pomoćnik kuvara i pereš sudove?”

Rekla bih:

“Ja znam zašto to radim. Znam zbog koga. Zbog moje dece.

Mogla sam se dobro unovčiti biti sponzoruša, ili prodati svoje telo zarad posla ili stana, novca, auta…

Ali ne bih sebe mogla pogledati u ogledalo kada ujutru ustanem.”

Odlučila sam se za teži put.

Svako od nas ima pravo na svoje izbore.

I svako od nas plaća cenu tih izbora.

……………………………………………………………………………………

ODLUČILA SAM SE DA KRENEM IZNOVA…

ISPOČETKA…

DA OPET RADIM POSAO KOJI SAM NAJVIŠE VOLELA…

GDE SAM DAVALA CELU SEBE, NE 100% VEĆ 300%

DIZAJN, MARKETING I STORYTELLING

……………………………………………………………………………………..

I da…

imam STRAH…

STRAH OD NOVOG POČETKA…

ISTINA…

Najjači su oni koji se umesto da beže okrenu

I POGLEDAJU STRAH U OČI

……………………………………………………………………………………..

Sada pravim poslovni koncept u kom pravcu idem i šta ću tačno raditi,

sa kim i na koji način sarađivati…

Biram sa kim ću sarađivati, zbog svea što sam doživela pažljivo biram saradnika, one sa kojima ću raditi i one za koje ću raditi.

I verujem biće grešaka…

I kao i obično, neke ću greške ispraviti, neke će ispraviti mene…

Ali svakim danom biću za stepenicu više…

MOJ POSAO RASTE, A UPOREDO SAMNOM

RAZVIJAJU SE I KOMPANIJE SA KOJIMA SARAĐUJEM

………………………………………………………………………………………

Dolazi vreme novih LIDERA

Njih ćete prepoznati po ISKRENOSTI

Po EMPATIJI

Njima neće biti bitno SAMO DA UZMU NOVAC…

Biće im važno DA BUDU DOPRINOS I DA IM BUDETE DOPRINOS, DA ZAJEDNO GRADITE USPEH…

Po sistemu:

“TVOJ USPEH JE I MOJ USPEH”

…………………………………………………………………………….

I pre svega,

biće im bitno da

BUDU LJUDI…

Da vrate ono što se izgubilo:

ZNAČENJE REČI BITI ČOVEK U ŽIVOTU I POSLOVANJU…

……………………………………………………………………………

Iz svih ovih okolnosti, i svih životnih preispitivanja koja sam prošla,

rodila se:

“SRPSKA BAJKA”.

Ona je rezultat sagledavanja poslovnih i životnih problema koje sam prošla u proteklih 10 godina.

Nudi model njihovog rešavanja, dotičući se mnogih oblasti.

Ovaj projekat nije vezan samo za posao, jer kada bi se lečila samo ekonomiju, a ne uzroci, efekat bi bio samo kratkotrajan.

Problemi koje imamo su mnogo dublji, tiču se odnosa u društvu, u porodici, međuljudskih odnosa, odnosa između poslodavaca i zaposlenih…

I sama sam bila osoba koja je čekala da neko drugi dođe i reši sve njene probleme.

Bežala u neke “obećane zemlje” tražeći instant rešenja.

Sve sam radila osim što sam pokušala da se uključim na mesta gde se problemi zaista rešavaju i dam svoj doprinos, makar mali, ali da ne sedim i kritikujem na Fb čekajući “bolja vremena.”

………………………………………………………………………………………………………

Ovih dana radim ovaj sajt na kome će biti predstavljeno ono na čemu radim zadnjih 10 godina pored ostalih poslova koje sam radila…

…………………………………………………………………………………………………….

Trenutno sređujem albume i slike koje su mi trebne za sajt.

I odjednom među slikama iskrsnuo mi je ovaj crtež moje mlađe ćerkice kada je imala 8 godina…

Bila sam u Nemačkoj, trebala sam da se vratim.

Najduži su bili dani pred povratak.

Kako kaže Žarko Laušević:

“Godina prođe, dan nikako.”

Tako je delovalo mojim ćerkicama i meni.

I jednog dana stiže mi ova slika od mojih devojčica.

Ispod je starija ćerkica napisala:

“Mama, ovo je Joca nacrtala.

Mnogo je tužna i ne može da iščeka kada ćeš doći.

Pa je nacrtala kalendar do tvog povratka.

Na njemu je nacrtala kako će se osećati svakog dana kako se

bude bližio dan tvog povratka.”

U tom periodu, moja mlađa ćerka volela je mace, medu, Sunđer Boba.

Pa su oni bili sastavni deo prikaza njenih emocija.

Završila je sa SRETNOM MACOM

………………………………………………………………………..

Da li da pričam o suzama i emocijama koje su pratile naše susrete i rastanke?

Ne…

Ovaj put neću pričati o njima…

…………………………………………………………………………………………..

Ovo je jedna životna priča…

Priča jedne moderne Pepeljuge koja je radila kao gastarbajter u Nemačkoj…

Koja je jednog dana rekla:

DOSTA JE!

I rešila da napravi svoju bajku,

SRPSKU BAJKU.

Ova bajka je bajka svih nas, jer prošla sam sve ono što prolaze mnogi u Srbiji.

Nekada u najtežim trenutcima pitajući se zašto sve to moram da prolazim.

Odavno seviše  ne pitam.

Shvatila sam da bi mogao da razumeš drugu osobu moraš “hodati njegovim cipelama.”

“Ne plašite se da počnete iznova.

Ovaj put ne počinjete od nule.

Počinjete od iskustva.”